KAD NE BI BILO NADE – SRCE BI SE SLOMILO – AUTOR VESNA CRNOGORAC
16132
post-template-default,single,single-post,postid-16132,single-format-standard,bridge-core-3.0.1,qodef-qi--no-touch,qi-addons-for-elementor-1.5.3,qode-page-transition-enabled,ajax_fade,page_not_loaded,,qode-theme-ver-28.7,qode-theme-bridge,disabled_footer_top,wpb-js-composer js-comp-ver-6.8.0,vc_responsive,elementor-default,elementor-kit-16706,elementor-page elementor-page-16132

KAD NE BI BILO NADE – SRCE BI SE SLOMILO – AUTOR VESNA CRNOGORAC

KAD NE BI BILO NADE – SRCE BI SE SLOMILO – AUTOR VESNA CRNOGORAC

Tekst je nastao na osnovu realizovane projektne aktivnosti od oktobra do decembra 2018. godine u Kazneno – Popravnom Zavodu u Nišu u okviru projekta nemačke organizacije Help – Hilfe zur Selbsthilfe: ‘’Podrška socio-ekonomskoj stabilnosti u regionu Zapadnog Balkana’’ finansiranog kroz nemačku saradnju. Tekst je objavljen u nedeljniku ‘’Novi magazin’’, 18. aprila 2019.

Slavni Marsel Prust je davno primetio kako u stvarnosti svaki čitalac dok čita – čita sebe. Delo pisca je samo neka vrsta optičkog instrumenta koji omogućava čitaocu da uvidi u sebi ono što bez knjige možda nikada ne bi video – zaključio je slavni francuski pisac.

Moja priča osuđenicima u niškom Kazneno-popravnom zavodu (KPZ) o značaju slobode i kritičkog mišljenja uz pomoć knjiga se može učiniti potpuno beketovskom. Nije li zaista apsurdno govoriti kako je važna sloboda neslobodnim ljudima – rekao bi neko? Govoriti to ljudima koji godine provedu među rešetkama, zidinama i žicama gde izdržavaju svoje kazne za počinjena krivična dela – moglo bi biti interpretirano i kao svojevrsna ironija. Odgovor je, međutim drugačiji.

Izuzetno pozitivni rezultati sprovedene Biblioterapije u niškom Kazneno – popravnom zavodu (KPZ) odnosno razgovora o knjigama, kao i o vrednostima poput ljubavi ili pravdi – potvrdili su da se o svemu može razgovarati, ali da je za uspeh razgovora od ključnog značaja ne samo tema ili cilj razgovora, već i način na koji se on vodi. Pristojnost i uvažavanje sagovornika – uvek imaju prednost. Pretnja, prisila, nipodaštavanje ličnosti, uvrede, ponižavanje – ne može biti metod, zato što takav model ophođenja nije svojstven nijednom humanističkom društvu. I ovo nije ništa novo, ali je važno naglasiti posebno kada je reč o osuđenim licima kao specifičnoj kategoriji građana, koju često prati svojevrsna stigmatizacija u društvu.

Stručnjaci ukazuju da se od momenta kada osuđenik uđe u zatvor – njegova postojeća identifikacija menja, te je prisiljen da preuzme ulogu – kriminalca. Kao označeni kriminalac biva neizbežno stigmatizovan i van zatvora. Ova nova slika osuđenika o sebi dodatno otežava njegov već nezavidan položaj, tako da se ponekad dešava da se on ‘’povlači u sebe’’ a što psihijatri nazivaju „zatvorskom psihozom“.

Fotografija: Rose Ausländer